Израел Кац
| Израел Кац | ||||||||||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 | ||||||||||||||||||||||||||||
| Лични подаци | ||||||||||||||||||||||||||||
| Датум рођења | 21. септембар 1955. | |||||||||||||||||||||||||||
| Место рођења | Ашкелон, Израел | |||||||||||||||||||||||||||
|
Израел Кац (хебр. יִשְׂרָאֵל כַּ״ץ; Ашкелон, 21. септембра 1955.) је израелски политичар и члан Кнесета за Ликуд, тренутно министар одбране и члан Безбедносног кабинета Израела. Кац је препознат по својој улози у модернизацији израелске транспортне инфраструктуре, укључујући проширење аутопутева, развој брзих железница и реформе израелских лука које су повећале конкуренцију и смањиле трошкове транспорта.[1][2][3] Кац је раније био министар пољопривреде, министар саобраћаја, министар обавештајних служби, министар енергетике, министар финансија и два пута министар спољних послова. 5. новембра 2024. године објављено је да ће га премијер Бенјамин Нетанјаху номиновати за министра одбране након што је Јоав Галант смењен.[4]
Биографија
[уреди | уреди извор]Израел Кац је рођен у Ашкелону.[5] Његови родитељи, Меир Кац и Малка ((Нира) рођена Дојч), били су преживели Холокауста из региона Мармарош у Румунији.[6] Одрастао је на мошаву Кфар Ахим. Регрутован је у Израелске одбрамбене снаге 1973. године и служио је у Падобранској одбрамбеној бригади као војник и вођа одреда. Године 1976. завршио је Школу за официрске кандидате и вратио се у Падобрански одбор као вођа вода. Након отпуста 1977. године, студирао је на Хебрејском универзитету у Јерусалиму и дипломирао са дипломом основних и мастер студија.[5] Почетком 1980-их био је председник студентског савеза. У марту 1981. године суспендован је на годину дана због учешћа у протесту против арапског насиља на кампусу, који је укључивао закључавање ректора, Рафаела Мешулама, у његовој соби.[7] Кац је ожењен и има двоје деце.
Политичка каријера
[уреди | уреди извор]У новембру 1998. године изабран је у Кнесет на листи Ликуда, замењујући одлазећег Ехуда Олмерта, који није могао да комбинује место градоначелника Јерусалима са парламентарним активностима.[5]
Године 2003, након избора за 16. Кнесет, Кац је именован за министра пољопривреде, где је служио три године.[5]
Након што је Бенјамин Нетанјаху формирао владу, 31. марта 2009. године Кац је именован је за министра саобраћаја.
У фебруару 2010. године, Врховни суд је наложио Кацу да изда упутства на основу налаза одбора да је сегрегација полова у јавним аутобусима незаконита и да се одвојена седења не могу спроводити, као што је то учинила организација Хареди. Кац, након што се обавезао да спроведе препоруке, одговорио је да аутобуси могу да приказују знакове који указују да је сегрегација полова добровољна.[8][9] Заједница Хареди је сматрала ово одбацивање присиле победом. Судије Врховног суда критиковале су Кацову одлуку да дозволи наставак рада аутобуса сегрегираних по полу.[10]
У јулу 2011. године, Кац је потврдио да држава субвенционише цене аутобуских карата унутар насеља на Западној обали, чинећи их јефтинијим од цена за путовања унутар Зелене линије. Према Кацу, овај потез је имао за циљ да подстакне досељенике да користе оклопни јавни превоз унутар Западне обале, што би наводно смањило државне трошкове за војну и безбедносну пратњу за неоклопљена приватна возила.[11]
Кац је поново изабран 2013. године и остао је министар саобраћаја у новој влади. Након што је завршио на четвртом месту на листи Ликуда, поново је изабран 2015. године, након чега је именован за министра обавештајних служби у новој влади, док је истовремено остао министар саобраћаја.[12]
У фебруару 2019. године, Кац је преузео функцију министра спољних послова.[13]
17. маја 2020. године, Кац је постао министар финансија када је тридесет пета влада Израела положила заклетву.[14][15]
Дана 1. јануара 2024. године, Кац је по други пут преузео функцију министра спољних послова након што је Кнесет одобрио споразум о подели власти, замењујући Елија Коена.[16]
У јулу 2024. године, присуствовао је самиту НАТО-а 2024. у Вашингтону.[17] Кац је упозорио на иранско-руски савез и опасност коју представљају Иран и Кина, а такође се састао са министрима спољних послова Данске, Холандије, Чешке, Сједињених Држава, Немачке, Јужне Кореје и Канаде.[18]
Кац је 2024. године прогласио генералног секретара Уједињених нација Антонија Гутереша персоном нон грата у Израелу због тога што није осудио иранске нападе на Израел у октобру 2024. године у изјави о сукобу на Блиском истоку.[19]
5. новембра 2024. године објављено је да ће га Нетанјаху номиновати за министра одбране, замењујући Јоава Галанта, који је отпуштен.[4]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Staff, ToI (2019-05-01). „Minister: Railway network is Israel’s answer to Nazi trains”. The Times of Israel (на језику: енглески). ISSN 0040-7909. Приступљено 2026-02-10.
- ^ Staff, ToI (2018-01-16). „Transportation minister takes high-speed Tel Aviv-Jerusalem train for test”. The Times of Israel (на језику: енглески). ISSN 0040-7909. Приступљено 2026-02-10.
- ^ Miskin, Maayana. „Netanyahu to Port Unions: The Monopoly is Over”. Israel National News (на језику: енглески). Приступљено 2026-02-10.
- ^ а б The Jerusalem Post” JPost.com (на језику: енглески). 2024-11-05. Приступљено 2026-02-10.
- ^ а б в г „Knesset Member, Yisrael Katz”. knesset.gov.il. Приступљено 2026-02-10.
- ^ „אבל בליכוד: אמו של השר כץ הלכה לעולמה - בחדרי חרדים”. www.bhol.co.il (на језику: хебрејски). 2019-03-02. Приступљено 2026-02-10.
- ^ עמוד 8 | 28 אפריל 1981 | אוסף העיתונות | הספרייה הלאומית”. www.nli.org.il (на језику: хебрејски). Архивирано из оригинала 08. 03. 2024. г. Приступљено 2026-02-10.
- ^ Sztokman, Elana Maryles (2014-09-16). The War on Women in Israel: A Story of Religious Radicalism and the Women Fighting for Freedom (на језику: енглески). Sourcebooks, Inc.. ISBN 978-1-4022-8886-9.
- ^ Meydani, Assaf (2014-03-24). The Anatomy of Human Rights in Israel: Constitutional Rhetoric and State Practice (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-86820-4.
- ^ The Jerusalem Post” JPost.com (на језику: енглески). Приступљено 2026-02-10.
- ^ Lis, Jonathan. „Israeli Minister admits state subsidizes public transportation for settlers”. Haaretz.com (на језику: енглески). Приступљено 2026-02-10.
- ^ „Thirty-Fourth Government”. www.knesset.gov.il.
- ^ Staff, Reuters. „Netanyahu gives up role as Israel's foreign minister”. U.S. (на језику: енглески). Приступљено 2026-02-10.
- ^ Scheer, Steven. „Israel Katz takes over as Israeli finance minister”. U.S. (на језику: енглески). Приступљено 2026-02-10.
- ^ Staff, ToI (2020-05-17). „The ministers of Israel’s 35th government”. The Times of Israel (на језику: енглески). ISSN 0040-7909. Приступљено 2026-02-10.
- ^ The Jerusalem Post” JPost.com (на језику: енглески). 2024-01-01. Приступљено 2026-02-10.
- ^ Berman, Lazar (2024-07-10). „FM Israel Katz meets Blinken and Austin at NATO Summit”. The Times of Israel (на језику: енглески). ISSN 0040-7909. Приступљено 2026-02-10.
- ^ The Jerusalem Post” JPost.com (на језику: енглески). 2024-07-10. Приступљено 2026-02-10.
- ^ „UN Secretary General António Guterres condemns Iran attack after Israel ban”. www.bbc.com (на језику: енглески). 2024-10-02. Приступљено 2026-02-10.
| Међународне | |
|---|---|
| Државне |
